Kada sam po 6 put za 24h videla na Storyju kod prijateljica ( a koje su i preduzetnice) objavu sa naloga @ipreduzetnicesumame shvatila sam da se u našoj zajednici želja da se nešto promeni.

Deljenje objava na Storyju, feedu nije dovoljno. Jednostavno nije. Uz svu želju da se nešto zaista pokrene i promeni u položaju žena preduzetnica, lajk, komentar, share ili save dugme ništa ne menja.

Potrebne su tribine, debate, javne rasprave u Skupštini, podnošenje predloga izmena zakona. U suprotnom, sve ostaje na digitalnim medijima.

Digitalni mediji su dobri za podizanje svesti, ali i za stvaranje lažne podignute svesti. Kada vidimo da je nešto veliki broj ljudi podelilo, mi stičemo utisak da se nešto dešava, dok je u realnosti samo to – podeljena slika na nečijem feedu. Drugi koji i nisu zagovornici ove teme, podeliće ovu objavu, jer je to sada aktuelno.

Bravo za inicijativu @ipreduzetnicesumame, Digitalna zajednica i Udruženje “Mame su zakon”

Za ovu temu se ne bih dodatno zainteresovala da i sam anisam njen akter. Kada sam zatrudnela sa prvim detetom, tek sam otvorila sopstvenu agenciju za digitalni marketing. Već u prvom trimestru sam angažovala svog prvog asistenta, jer sam znala da nakon što se porodim neću moći da postignem sve sama i da je najbolje da asistent do trenutka kada se ja porodim, bude već upućen u moj rad i da upozna sve klijente.

Kada sam saznala da kao preduzetnica nemam pravo na trudničko i porodiljsko, jer preduzeće ne može da posluje ukoliko vlasnik ode na trudničko ili porodiljsko, već da moram da angažujem poslodavca koji bi tu delatnost obavljao umesto mene.

Kada se saberu troškovi poslodavca ( plate, poreza i doprinosa) to je bilo sve u iznosu pomoći koju bih dobijala od države. Odlučila sam nakon toga da ne zatvaram preduzeće i da ge ne stavljam u stanje mirovanja, jer u suprotnom ne bih mogla da izdajem fakture. U tom periodu nisam imala veliki broj klijenata. Nisam ni mogla da uzmem veći broj klijenata ili veće projekte jer sam znala da mogu da platim samo jednog asistenta u tom trenutku, a čak i da sam angažovala više saradnika koji bi mi pomogli u radu, morala bih više njih da menadžujem, a za to u tom trenutku nisam bila spremna, najviše zbog toga što se u tom slučaju broj radnih sati ne bi smanjivao već povećavao.

Veći broj asistenata = veći broj klijenata i projekata

Veći broj klijenata i projekata = moje veće angažovanje

Odlučila sam da ne uzimam nove klijente i poslove, već da održavam postojeće, a kada se porodim, videću u kom će smeru sve ići. 

Nakon porođaja sam od države dobila novčanu pomoć u iznosu od 40.000din. Da bi se ta pomoć dobila, 2017. Godine bilo je potrebno skupljanje dokumentacije i obilaženje raznih ustanova, i sve je to trebalo da se obavi neposredno nakon porođaja kako bi se to pravo ostvarilo. Ovo se promenilo već 2018. I sva papirologija za podnošenje ove dokumentacije se završavala jednim potpisom i JMBG oba roditelja. 

Bila sam zahvalna na pomoći i u isto vreme sam osećala da mi država poručuje “Ženo sedi kući i rađaj decu, nisi ti za preduzetnicu”

Da bi se bilo šta pokrenulo i promenilo, potrebno je da žene budu na ključnim funkcijama u društvu, na mestima gde se donose odluke. Mi ih imamo na mestu premijerke i Ministarke za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

 Porodica je osnovna jedinica društva. Majka koja radi, ima decu – ima i kuću kojom se bavi svakodnevno. Stavljanje veša u mašinu, peglanje, kuvanje, čišćenje i sređivanje kuće – sve su to dnevne aktivnosti.

Kada žena ustane u 5-6h da skuva, sredi veš, ispegla, skuva ručak i spremi doručak, spremi sebe, spremi decu, odvede ih u vrtić, ode na posao na koji najčešće kasni, radi i to u najčešće stresnom okruženju, nije baš super raspoložena kada u 17h pokupi decu iz vrtića i nema dovoljno strpljenja i energije da se igra i druži sa decom na kreativan način. Na kraju radnog dana ovo uglavnom preraste u svađu sa decom. Šta imamo onda – ženu koja je pod stresom i koja se na neadekvatan način bavi decom, deci se stvaraju traume i strahovi i deca rastu u ljude koji to isto rade svojoj deci.

A sve to vreme majka je manje plaćena od oca, koji radi mnogo više da kućni budžet ne bi trpeo, dolazi kasnije sa posla, decu viđa takođe na kraju vrlo dugog radnog dana. Takođe nervozan.

Žene koje rade i imaju decu koja idu u vrtić, vrlo često odsustvuju sa posla, to se odražava manjim primanjima. Ko nema babe i dede koji mogu da uskoče, plaća dadilje, ko nema da plati dadilje, ne radi već ostaje kod kuče sa decom. U najvećem broju slučajeva, sa posla odsustvuje majka. Tu istu majku grize savest što ne radi već je kod kuće sa decom, a kada nije sa decom već radi, grize je savest što nije sa njima.

Odnos supružnika takođe trpi – razvodi brakova koji su rezultat udaljavanja partnera i nedostaka vremena da s ebave jedno drugim.

Da ne spominjem otkazane sastanke, uživo i online, koji idu u poslednji plana kada iznenada pozovu iz vrtića da dete ima temperaturu ili mu nije dobro. Kada pozovu iz vrtića, roditelj ( ili drugo odgovorno lice) je u obavezi da dođe u narednih 30 minuta.

Da li nas država ciljano gura u sivu ekonomiju time što nam uskraćuje plaćanja, a povećava poreze? Da li se gradi poslovna klima koja je uslovljena dobijanjem poslova isključivo ličnim kontaktima, vezama umesto kometentnosti, konukrsima, tenderima?

Preduzetnice ne mogu da zapošljavaju više ljudi jer ne mogu da ih plaćaju.

Koliko puta ste čule “Lako je tebi, tebi muž to finansira”

Da li je nemoguće da oboje budemo uspešni i zašto se ne podrazumeva da je uspeh obosran, jer ta žena je angažovana na poslu, oko dece, oko kuće i oko supruga.

Zašto je nemoguće da suprug bude podrška?

Država kao uređeni sistem

Peticija građana kao nromalna stvar, država kao preduzeće od 7m zaposlenih

Text pun ljubavii razumevanja

Podelite samo ukoliko mislite da će to proizvesti promenu i podstaći druge da se društveno aktiviraju

Ivana Srdić,

CEO&Owner PINEAPPLES AGENCY

Diplomirani politikolog